Слободно ћу рећи да сам једна од оних које су одрасле на београдском асфалту у време кад се у центру града могло слободно санкати. Улица је тада била место одрастања а врхунац скандала биле су туче између крајева где није било повређених. Ја сам тада била стидљива девојчица, пуно сам читала, гледала филмове, маштала о будућности, идеје и жеље биле су равне утопији. Одрастала сам баш у оно време када је било много кућа са баштама а после подне се испред капија износиле шамлице и пила црна кафа. Ујутру би свако чистио испред својих кућа, ћуприја … тако смо порасли, тако и васпитани … не сећам се прљавштине а нарочито не смећа на улицама.
Трамвај којим се возим свакога дана пролази поред бувље пијаце. Какве то има везе са причом која следи? – Е па, има! Јер сваког дана не знам где да склоним поглед и на коју страну а да избегнем поглед на смеће. А такав поглед данас је свуда у Београду, не само око бувље пијаце.
Недавно сам се враћала са Беовозом. Био је то један од мојих тријумфалних повратака, јер сам кући стигла жива. Ко год је био у том возу за себе је могао рећи да су му отишли сви возови, био је то један бескласни воз, воз којим још само путује наш народ на посао. Наравно, прљавштина је утисак број један! А тек излазак из истог, не постоји ни један цео степеник којим можеш сићи до аутобуске станице, а зелене површине готово да не постоје јер су дословце опкољене смећем – које наравно ми бацамо! И у погледима свих нас који дишемо у вољеном Београду – само је СМЕЋЕ.
Зато, уместо да гледамо и даље у телефоне – дивне модерне прозоре у свет али због којих смо постали ходајуће баналности, погледајмо за почетак кроз свој прозор. Почнимо ту испред себе, очистимо свој микро свет али свако од нас, испред свога стана, улаза, парка, паркинга. Не дозволите да вас било шта плаши, јер нормалан културан свет се не стиди своје уредности. Када путујемо, рецимо севером Србије, кажемо: “што су чисти Војвођани”, да то су људи очистили и не прљају, не дозволимо да се каже “што су прљави Београђани”. Када живите не присутни у трену живљења, живот вам непроживљен промиче.
Хајде драги наши Београђани (сви који живимо у њему) да се оријентишемо правилно, уочимо оно што је битно, обавимо што ваља обавити. За кратко време резултат ће испливати сам. Организујте се , не морате чак никога молити, јер добро рађа добро. Наше зграде заправо су само кућа у којој заједно живимо. Зато својих пола сата недељно издвојите, очистите смеће, уредите мало светларнике, ставите неку биљку, када седите у парку пазећи своје дете, понесите кесу, малу метлу, ту около где се ваше дете игра, скупите неки папирић, кад виде вас и други ће помоћи, ја то одавно практикујем.
Имамо једну идеју јер нас много погађа количина смећа око школа. Могло би се само једном недељно, верујте биће довољно, по један разред уместо рецимо једног часа одељенске заједнице изаћи у двориште и око њега (зелене површине, паркинг) и очистити од смећа. Ефекат би био вишеструк без великог улагања, корист и лепота за све нас и деца би се сама научила да мање бацају смеће где му није место. И мали људи се тако на практичан начин уче великом реду, поштовању и култури становања .
Започнимо увежбавање потпуне присутности у сваком часу живљења. Будимо свесни амбијента, светлости, атмосфере чистог нам Београда, његових улица, паркова онога шта све то изазива у нама лепо. Ако нисмо до сада, није касно да започнемо нешто добро, за све нас, па и за наше госте, а нарочито зато што смо дужни нашим покољењима оставити у наслеђе културу живљења, поштовање свога града и истицање вредности људи који у њему живе.
Било шта да нас чека, знаћемо да са свим проблемима изађемо на крај ако нас буде више на овој страни, културе живљења, на свим нивоима у нашем вољеном Београду, а надамо се врло брзо лепшем и уреднијем, тако да и његово име добије пуни сјај.
Постаните наш члан јер заједно смо и лепши и јачи!
Удружење – За културнији, образованији и лепши Београд
С поштовањем,
НАТАША СОВТИЋ, оснивач удружења.
